Великани

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ (1881–1946), КЛАСИЧНИ ФИЛОЛОГ И ЗНАЛАЦ ДРЕВНЕ СРПСКЕ ВЕРЕ
До митских висина
Докторирао у Минхену на античким пословицама, врхунски преводилац грчких и римских аутора, најдрагоценије доприносе дао је осветљавајући дубине старе српске вере и митологије. Показао је како оне и данас пулсирају у злату српског светосавља. Велики научник и човек, одликован Легијом части и Орденом белог орла у Првом светском рату, рањаван у одбрани Београда, године 1945. исконструисаном оптужницом од стране комунистичких власти уклоњен је са Универзитета и из јавног живота. Скончао је разочаран и гладан, распродајући књиге и покућство. У новом веку добио је улицу на периферији, али му је срушена кућа и разорен гроб. А ми? Где ћемо ми стићи са толиким гресима према најбољим синовима ове земље?

Пише: Михајло Витезовић

„Дух сам који се због нерашчишћених рачуна вратио у Пушкинову улицу. Стојим испред своје куће и гледам како је руше.”
Ово говори Веселин Чајкановић у роману Пад клавира Лауре Барне, где као лик са оног света посматра последње моменте здања у коме је провео највећи део живота. Рушење ове куће је било само последње поглавље успона и падова у причи једног од најзначајнијих класичних филолога, проучавалаца српске религије и митологије и професора Београдског универзитета.
Рођен је 10. априла 1881. у Београду, као друго од шесторо деце Николе Чајкановића и Ане Лазић. Отац Никола је био из Сарајева, али је као борац против турске власти у Босни морао да избегне у Србију. Након завршене Прве београдске гимназије, млади Веселин 1899. уписује студије класичне филологије на Великој школи, а дипломира већ 1903. Невероватном случајношћу, баш кад је подизао диплому, на степеницама Капетан-Мишиног здања налетео је на професора Павла Поповића, који га се сећао са одбране матуре. Сазнавши од Чајкановића да је завршио класичну филологију и да жели да настави у том смеру, Поповић се заложио да добије стипендију за усавршавање у Немачкој. Тако наставља студије у Лајпцигу, па у Минхену, где докторира са тезом о античким пословицама.
Овај период је кључан за његово формирање и научни развој, у коме се издвајају два смера интересовања: класичне науке и старa српска религија и митологија.
Још од гимназијских дана су га привлачили старогрчки и латински језици. Као одличан познавалац језика, преводио је како хеленске (Херондин), тако и римске ауторе (Плаут, Тацит, Вергилије, Хорације, Светоније и друге). Латински је толико добро познавао да је поред превођења и неке своје веће радове писао на овом језику.
Док је радио на књизи О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима, Чајкановића су заинтригирала народна веровања и тако је почео да се бави граном по којој ће постати најпознатији – старом српском митологијом.
Током својих истраживања, лингвистичким анализама, проучавањем фолклора и народне књижевности и помоћу компаративне митологије, отишао је најдаље у проучавању старе паганске религије. Како наводи Војислав Ђурић, нема „резултата од далекосежнијег значаја” но што је Чајкановићев закључак да и најраширенији празници (Божић, слава), обичаји (кумство, гостопримство), обреди (свадбени, погребни) воде порекло из паганског система који се преклопио са хришћанским.
Такође, утврдио је да су функције многих богова пренете на хришћанске свеце (Светог Саву, Светог Јована, Светог Ђорђа) али и историјске јунаке и личности (Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стевана Високог). У проучавањима српских обичаја открио је и утицаје не само паганства и хришћанства, него и много старијих система веровања, као што су преанимизам, анимизам и тотемизам, који су вековима остали очувани у народној религији.
Често се пребацује да данас људи имају, макар и површно, боље познавање античке или нордијске митологије од словенске. Међутим, потрага за старим митовима је много тежи задатак него што се на први поглед чини, са чиме се суочио и Чајкановић:
„Српски народ није имао срећу да се за његову религију заинтересују стари историчари. Он нема свога Тацита и Цезара. За реконструкцију некадашње наше религије морамо се ми послужити народним умотворинама из најскорије прошлости, и народним обичајима. Ваља, додуше, нагласити да је наш народ са пуно пијетета чувао своје традиције, и да његове песме, приповетке, скаске, пословице, обилују драгоценом старинском грађом [...] На овај начин се могу конструисати многа веровања и појаве које је историја пропустила да забележи.”
Ови налази, као и постављање основа за систематско проучавање биће непроцењиви за тумачење старе српске митологије.

БЕЛИ ОРАО СА ПУТЕВА ЧАСТИ

По повратку у Београд 1908. Веселин постаје доцент за латински језик на Филозофском факултету. Међутим, каријеру је морао да остави по страни када су магле рата дошле до Балкана. Као резервни официр, нашао се усред битака у рату против Турске, потом Бугарске, а одмах затим, док се пушке још нису охладиле, и у највећем ратном сукобу који је свет до тада видео.
„Учествовао сам у свима ратовима као резервни официр, и командовао водом, доцније четом, најзад батаљоном, у свима борбама које је водио VII пук I позива” – сумирао је Чајкановић своју војну службу у оба балканска и Првом светском рату.
Приликом одбране Београда 1915. задобиja повреду која никада неће сасвим зацелити и пратиће га до краја живота. Касније у току рата оболео је од стомачног тифуса. Саборци су га носили целом дужином повлачења преко Албаније у зиму 1916. Завршио је на Крфу, а онда пребачен у француску луку Бизерту у Тунису. „Прикупљање Срба у Бизерти вршено је енергично и без застоја. Отуда се десило да је српска колонија брзо порасла, али је била необично шарена и хетерогена, и дуго је требало да се ствари доведу у ред. [...] Био је случај да су се два брата који ,још од почетка рата немају један с другим везе‘ тражили преко новина, не знајући да су ту, један поред другог, и да их раздваја само зид између болнице ,Фар‘ и касарне ,Ламбер‘!” – само је једна од анегдота коју је Чајкановић забележио.
На Крфу преузима место уредника Српских новина, у чијем додатку Забавник објављује неке од етнолошких радова („Из српског фолклора”, „Из српске религије и митологије”) и мемоарске записе („Успомене из Бизерте”),у којима је оставио непроцењиве детаље о животу српске емиграције у овом граду:
„Једну ствар неће никад заборавити Срби који су били у Бизерти: то је топло гостопримство које су нашли у Тунизији.”
Из рата излази са Легијом части и орденом Белог орла са мачевима V реда, у чину потпуковника – највишим звањем које је резервни официр могао да добије.

ПЛОДОВИ ЗЛАТНОГ ПЕРИОДА

Повратком у Београд, сада престоницу Краљевине СХС, касније и Југославије, почиње Чајкановићев златни период.
Обавља дужност начелника Одељења за вишу наставу, управника Државне штампарије, члана Одбора за градњу Универзитетске библиотеке и управника њене Централне читаонице. Наставља рад на факултету, а више пута заредом биран је за декана.
„Студенте је необично волео и код њега, и као професора и као декана, није постојало одређено време пријема. Изванредно предусретљив у опхођењу, увек је био спреман да помогне и посаветује”, записао је Растислав Марић.
Какав је био сећао се и Војислав Ђурић, који је запоставио докторску тезу код Чајкановића радећи као професор у гимназији. Заборавио је на њу, али његов ментор није: „[...] Позвао ме је директор [...] да дођем одмах у његову канцеларију. Прекинути предавање је било толико необично да сам помислио да ме тражи полиција. Кад тамо, Чајкановић седи, смеје се и подсмева ми се. Очитао ми је такву лекцију о дужности да је ни Метузалем не би заборавио.”
На факултету упознаје и студенткињу романистике Ружу Живковић, и њих двоје се венчавају 1921. Добијају двоје деце, Марију (1927) и Николу (1928).
Рад на реконструкцији митологије је у пуном замаху. „Откако сам се вратио из рата, радим искључиво на историји старинске српске религије.”
Следе многи радови, укључујући и оне о јунацима, боговима, демонима у људском и полуљудском облику (Ћорава Анђелија, Митски мотиви у традицији о деспоту Стевану, Свети Сава у народним приповеткама, О божанствима брака код Срба, О боговима и демонима лечења код Срба), култу мртвих (Задушнице и сиротиња, Култ мртвих, Доњи свет код старих, Крсна слава), укључивању новорођених и венчаних у култ предака (Свекрва на тавану)... У неким радовима, као што је Човек који је преварио смрт,обрађује мотив човека што надмудрује смрт која је дошла по њега. Тај мотив појављује се у многим индоевропским религијама, чиме је Чајкановић народну митологију ставио у контекст не само српске и југословенске, него и светске компаративне митологије.
Појавом бомбардера Луфтвафеа изнад Београда почео је Априлски рат. Као резервни потпуковник требало је да буде активиран, али брутални слом Краљевине Југославије није му дао прилику ни да ступи у ратна дејства.
За време нацистичке окупације, у његову кућу на Сењаку усељен је немачки официр. На факултету, Чајкановић наставља да обавља функцију декана и колико-толико одржава рад у окупационим условима, али више не држи предавања. Према сведочењу професора пољског Ђорђа Живановића, на факултету је „суморна атмосфера [...] а мртвило се разгаљује једино надом у ослобођење.”

КОБНИ ГРЕХОВИ ПРЕМА НАЈБОЉИМА

Октобра 1944. удруженим снагама јединица партизана и Црвене армије, то чекано ослобођење је и стигло. Али управо у том периоду Веселин ће се наћи у најмучнијим тренуцима.
Нове, комунистичке власти су кренуле у чистку свих које су држали за противнике револуције. Суд части Београдског универзитета, који је оцењивао држање професора током окупације, доноси пресуду против др Веселина Чајкановића 1945. На терет му ставља одржавање једног интерног предавања групи пријатеља за време окупације, учествовање у нацрту цивилног плана за очување имовине Универзитета, и потписивање Апела српском народу, којим су истакнути чланови друштва дали подршку борби против комуниста и – посредно – легитимитет окупационим властима.
Међутим, ово је било нетачно. Чајкановић је, упркос притиску, био један од ретких професора који су одбили да потпишу Апел, што се на списку и видело. Без обзира, пресуда је остала непромењена, и донето је решење којим се отпушта и одузимају му се грађанска права:
„По указаној потреби, Министарство просвете Србије ОДЛУЧИЛО ЈЕ да се у извршењу пресуде [...] пусти из службе Др. Веселин Чајкановић, редовни професор Филозофског факултета. Смрт фашизму – слобода народу!”
Тако је након тридесет седам година удаљен из установе у чијем развоју је учествовао и где је провео највећи део своје професионалне каријере. Повукао се у своју кућу и из ње више није излазио.
Последња четири месеца живота водио је дневник. Стављени на црну листу, он и његова породица нису имали готово никакве изворе прихода. „Ружа била у вароши да прода неке књиге” (26. април), „Марушка била пре подне на Каленићевој пијаци да прода чаршав, али није успела” (23. јун), само су неки од записа који показују како су изгледали ти последњи дани.
Нарушеног здравља и дубоко резигниран, Веселин Чајкановић је преминуо у свом дому у Пушкиновој 6. августа 1946.

СЕНКЕ ОСКРНАВЉЕНОГ ГРОБА

Означен као неподобан, и он и његово дело су у наредном периоду пали у заборав, а проучавање етнолошког наслеђа није било приоритет марксистичког погледa на науку.
Ствари почињу полако да се мењају седамдесетих година, када је управо Чајкановићев студент, сада професор, Војислав Ђурић решио да његово наслеђе не сме остати запостављено. Приредио је прво књигу Мит и религија у Срба (1973), а касније и Речник српских веровања о биљкама (1985). Али свакако је одлучујући подухват било Ђурићево приређивање Сабраних дела из српске религије и митологије у пет књига (1994),у којима је прикупио све прошле Чајкановићеве радове.
Овде се по први пут појавила Стара српска религија и митологија. Ово дело Чајкановић није стигао да доврши, али се из садржаја и сачуваних поглавља може видети да је то требало да буде његов magnum opus, велико финале свих његових радова на реконструисању старе вере. Какав би оно значај имало да је успео да га заврши, тешко је рећи, али делови који недостају су свакако велики губитак за српску етнологију.
Одлуком Скупштине града Београда, Улица Падина у насељу Браћа Јерковић априла 2005. добија ново име: Улица Веселина Чајкановића.
Чинило би се, на основу свега, да је његов лик рехабилитован, а допринос култури поново у јавном сећању. Нажалост, две велике неправде десиле су се управо у данашње време.
Једно је поменуто рушење породичне куће у пролеће 2012, у Пушкиновој улици бр. 22, које је инспирисало Лауру Барну за њен роман. Рађена по пројекту архитекте Дујама Гранића, а према Веселиновим жељама, била је драгоцен пример архитектуре старог Сењака. Уместо рушења, могла је да буде претворена у спомен-кућу или музеј.
Док је ово макар било примећено у јавности, једна друга околност није. Парцела породице Чајкановић на Новом гробљу добила је новог власника, који није знао, или није марио, за оне које ту леже. Гробна места је порушио, а кости које је нашао сасуо – необележене и неименоване – у заједничку костурницу. Тако се Чајкановићима, буквално, ни гроб не зна. Унук Веселина Чајкановића се бунио и настојао да то спречи, али без успеха.
Пишући о култу мртвих код Срба и веровању да, ако нечији земни остаци немају мира, неће имати ни душа покојника, професор Чајкановић сигурно није могао ни да наслути оно што ће снаћи његов гроб.
Чајкановић се бавио историјом, како античком, тако и српском, али је био и пионир на многим пољима, поготово у унапређивању образовања. Био је окренут у два правца – ка прошлости и будућности.
Једино остаје, дакле, да верујемо да је тај његов пионирски дух успео да, баш као јунак из мита, превари смрт, и да ће наставити да пружа инспирацију. Јер, без односа са прошлошћу, остаје питање како се може окренути будућности.

***

Речник и штампарија
Невероватно је да Чајкановић ни у ратним условима није напустио научни рад; напротив. Прво је са француским колегом, капетаном Албером Офором, објавио француско-српски речник, а потом и граматику, лексикон, и водич за разговор, који су служили за комуникацију српских и савезничких војника.
Са Офором покреће и Штампарију српских инвалида. „Циљ тој штампарији је да српске ратне инвалиде обучи штампарском занату, и да објављује и бесплатно раздаје корисне српске књиге”, истакао је Чајкановић.

***

Дабог
Најзначајније Чајкановићево дело у периода између светских ратова свакако је „О српском врховном богу”из 1941, где је смело кренуо у реконструкцију атрибута и функција бога Дабога. Али, у сенци новог светског рата, ово издање је прошло незапажено.